U sri­je­du, 2. sep­tem­bra, po­ro­di­ca Bran­ke Ra­de­ve Đu­kić, koju su svi­re­po ubi­li tog da­na 1975. go­di­ne na Ča­ko­ru dvo­ji­ca al­ban­skih ban­di­ta sa Ko­sme­ta, upriličila je za­jed­no s Udru­že­njem knji­žev­ni­ka u otadž­bi­ni i ra­se­ja­nju An­dri­je­vi­ca, Udru­že­njem po­to­ma­ka i po­što­va­la­ca rat­nih do­bro­vo­lja­ca 1912–1918. Be­ra­ne, i Udru­že­nja srp­skih knjižvni­ka „Sje­ve­rac“, na­sta­lo u Dan­skoj, a sa­da dje­lu­je u Pod­go­ri­ci, na­kon 41 go­di­nu od tog nje­nog stra­da­nja, ko­me­mo­ra­tiv­ni skup na tom mu­če­nič­kom mje­stu.
Bran­kin stric Sla­vo­ljub Đu­kić, prof. dr, oži­vlja­va­ju­ći sje­ća­nje na taj svi­re­pi i kr­va­vi čin ko­ji je pri­re­đen nji­ho­voj odi­vi, ko­ja je, na­šav­ši se sa­ma u ča­kor­skom bes­pu­ću, a me­đu dvo­ji­com šip­tar­skih kr­vo­lo­ka, bra­ne­ći i od­bra­niv­ši svo­ju dje­vo­jač­ku čast i do­sto­jan­stvo, pla­ti­la naj­ve­ću ci­je­nu. Ži­vot je iz­gu­bi­la vra­ća­ju­ći se iz Pe­ći sa upi­sa škol­ske go­di­ne, ali ne do­zvo­li­vi­ši mon­stru­mi­ma da za­do­vo­lje svo­je gad­ne stra­sti. Pje­snik bi re­kao „ži­vot da­de al` ži­va osta­de, jer joj dje­lo umri­jet ne da­de“.
– Ovo mo­je obra­ća­nje na ovom sve­tom mje­stu mi­slim da je naj­pri­mje­re­ni­je po­če­ti Nje­go­še­vim sti­ho­vi­ma „Krv je ljud­ska `rana na­o­pa­ka“, i „Čast i bru­ka ži­ve do­vi­je­ka“. Evo nas i ove go­di­ne kraj ovog tu­žnog mra­mo­ra, mje­sta gdje se pri­je 41 go­di­nu pro­li ne­vi­na dje­vo­jač­ka krv – ta ljud­ska `rana na­o­pa­ka, na­še mla­de odi­ve, gim­na­zi­jal­ke Bran­ke Ra­de­ve Đu­kić. Zbog te iz­gu­blje­ne mla­do­sti ov­dje se 41 go­di­nu li­ju vre­le su­ze Bran­ki­ne rod­bi­ne, i sa­o­sje­ća bol svih ča­snih po­sje­ti­la­ca ovog zna­me­nja. Sa­o­sje­ća se ta sna­žno fru­stri­ra­ju­ća bol zbog pr­lja­vih po­bu­da i ste­pe­na svi­re­po­sti ko­jim šip­tar­ski zli­kov­ci li­ši­še ži­vo­ta na­šu Bran­ku, bez trun­ke ka­ja­nja – sa­mo za­to što je bi­la Srp­ki­nja – ka­ko ti mon­stru­mi iz­ja­vi­še na su­đe­nju u Bi­je­lom Po­lju. Ov­dje Bran­ka za­rad svo­je ča­sti i obra­za plju­nu u li­ce tim šip­tar­skim na­sil­ni­ci­ma, zbog če­ga pla­ti tu naj­ve­ću ci­je­nu, a nje­na ple­me­ni­ta du­ša se vi­nu u vi­si­ne, gdje joj se pri­dru­ži i du­ša oca joj Ra­da, ko­ji krv­ni­ku pre­su­di u bje­lo­polj­skoj sud­ni­ci. Nje­na dje­vo­jač­ka čast, ka­ko to ka­že na­pri­jed ci­ti­ra­ni Nje­go­šev stih, osta da ži­vi do­vi­je­ka, te je sve­ko­li­ko srp­stvo i osta­li če­sti­ti lju­di svo­jim re­ak­ci­ja­ma i pi­sa­nom ri­je­či – post­hum­no pro­mo­vi­sa­še u he­ro­i­nu – ka­zao je Đu­kić.
Da je to ta­ko, da­lje on na­sta­vlja – Po­ka­zu­je i ova ko­me­mo­ra­ci­ja u okvi­ru ko­je se ov­dje evo po dru­gi put za­re­dom iz­vo­di emo­tiv­no na­dah­nu­to slo­vlje­nje ko­je po­tre­sno do­ča­ra­va te­ži­nu Bran­ki­ne tra­gi­ke ko­ja kao ta­kva u na­ma po­spje­šu­je i sna­ži – gnjev i ot­por pre­ma sve­mu što je na­sil­no, ne­po­šte­no i ne­ljud­sko.
– Bran­ki­na krv je ov­dje pro­li­ve­na u mir­no­dop­skom vre­me­nu ko­mu­ni­stič­ke Ju­go­sla­vi­je ka­da je već po­če­la eska­la­ci­ja šip­tar­skog eks­tre­mi­zma, vre­me­na u ko­jem im je Ti­to­va vlast da­la prav­nu nad­re­đe­nost nad Sr­bi­ma i Sr­bi­jom, što je bio pre­se­dan ka­kav do ta­da, i od ta­da do da­nas, ni­gdje ni­je vi­đen u svi­je­tu. A po­sli­je Ti­ta, na­ža­lost, na­stu­pi još go­re vri­je­me za Sr­be – raz­bi­ja­nje Ju­go­sla­vi­je i stra­da­nja Sr­ba u ot­ci­je­plje­nim re­pu­bli­ka­ma, i naj­zad NA­TO s Ame­ri­kom na če­lu ote nam Ko­so­vo i pro­tje­ra Sr­be sa nji­ho­ve sve­te ze­mlje. Ali, šip­tar­ski eks­tre­mi­sti ni ti­me ni­je­su za­do­vo­lji­li svo­je ve­li­ko­al­ban­ske pro­htje­ve, pa ak­tu­el­noj vla­sti Cr­ne Go­re, ko­ja im, sram­no pr­ko­se­ći Sr­bi­ji i Sr­bi­ma, pri­zna dr­žav­nost. Tu uslu­gu ovog lje­ta uz­vra­ća­ju im ti­me što ho­će na­sil­no da po­mje­re ko­sov­sku gra­ni­cu od Ku­ći­šta do Ča­ko­ra, upra­vo do ovog mje­sta gdje se na­la­ze spo­me­ni­ci vi­še sto­ti­na za slo­bo­du iz­gi­nu­lih rat­ni­ka i žr­ta­va ra­ta, a ko­ji­ma se pri­je 41 go­di­nu pri­dru­ži i Bran­kin mra­mor. Upra­vo za­to nas ini­ci­ra i Bran­ki­na aura na ovom sve­ti­li­štu – da is­tra­je­mo i one­mo­gu­ći­mo ne­ci­vi­li­zo­va­nim eks­tre­mi­sti­ma da kro­če na ovaj bra­nik srp­ske slo­bo­de gor­nje­po­lim­skog kra­ja – pod­vu­kao je u svom obra­ća­nju dr Sla­vo­ljub Đu­kić, po­zdra­viv­ši pri­sut­ne i za­hva­liv­ši na pri­su­stvu ko­me­mo­ra­ci­ji.
Isto­ri­čar Go­ran Ki­ko­vić, pred­sjed­nik Udru­že­nja po­to­ma­ka i po­što­va­la­ca rat­nih do­bro­vo­lja­ca 1912–1918, ko­ji je i pred­sjed­nik Skup­šti­ne op­šti­ne Be­ra­ne, ka­zao je da je Bran­ka pri­je 41 go­di­nu po­gi­nu­la od zli­ko­vač­ke ve­li­ko­al­ban­ske po­li­ti­ke, ko­ja da­ti­ra još iz tur­ske oku­pa­ci­je, ka­da su oni, uvi­jek uz ja­če­ga, na­pa­da­li srp­ski na­rod.
– Svi srp­ski ne­pri­ja­te­lji smje­li su da na­pa­da­ju Sr­be sa­mo ka­da su bi­li uz ja­če­ga – tur­ske, austro-ugar­ske, nje­mač­ke, da­nas NA­TO oku­pa­to­re na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji, ta­ko da po­sred­stvom te ve­li­ko­al­ban­ske po­li­ti­ke ni da­nas ne mo­že­mo mir­no da ži­vi­mo na ovim pro­sto­ri­ma. Ma­lo je tim stra­nim hor­da­ma što su oku­pi­ra­li Ko­so­vo i Me­to­hi­ju ne­go ho­će i ovaj ča­kor­ski dio te­ri­to­ri­je, ko­ju je cr­no­gor­ska voj­ska 1912. go­di­ne oslo­bo­di­la. A Ča­kor je sve­ta srp­ska pla­ni­na i ni­ka­da ne­će bi­ti al­ban­ska. Ho­će oni i dio te­ri­to­ri­je be­ran­ske op­šti­ne, na­šta im ja, kao zva­nič­nik be­ran­ske vla­sti, po­ru­ču­jem da im to ne­će­mo do­zvo­li­ti, kao što im ni­je­su do­zvo­li­li ni na­ši pre­ci – po­ru­čio je Ki­ko­vić.
Bra­no Ota­še­vić, pred­sjed­nik Udru­že­nja srp­skih knji­žev­ni­ka u otadž­bi­ni i ra­se­ja­nju, is­ta­kao je da je cilj ove ko­me­mo­ra­ci­je da se i na­kon 41 go­di­nu, za po­ro­di­cu pre­pu­nu bo­la i tu­ge, po­red evo­ci­ra­nja uspo­me­na na lik Bran­ke Đu­kić, pod­sje­ti­mo i na opa­snost, ko­ja se, kao i on­da i mno­go pu­ta ra­ni­je, nad­vi­ja nad srp­ski na­rod.
– Na­mje­ru al­ban­skih ve­li­ko­na­ci­o­na­li­sta ko­ji ho­će da po­bi­ju med­ni­ke ov­dje na Ča­ko­ru, ne­će­mo do­pu­sti­ti, jer sa srp­skim ime­nom i imo­vi­nom ne­ma tr­go­vi­ne, bez ob­zi­ra na to što je ovo ne­ka dru­ga Cr­na Go­ra u od­no­su na sve pred­hod­ne Cr­ne Go­re ko­je su bra­ni­le srp­stvo i dr­žav­ne in­te­re­se dr­ža­ve na či­jem su če­lu, a na lič­ne – ka­zao je Ota­še­vić.
Pje­snik i gu­slar Mi­šo Ku­bu­ro­vić, čo­vjek ko­ji je rat­ne 1999. go­di­ne, ka­da su bje­lo­svjet­ski mon­stru­mi iz­ve­li te­ro­ri­stič­ko ru­še­nje SRJ, osta­vio sve bo­gat­stvo i la­go­dan ži­vot u Dan­skoj i pri­ja­vio se u sa­stav Plav­skog ba­ta­ljo­na Voj­ske Ju­go­sla­vi­je da bra­ni svo­ju ze­mlju i za nju i ži­vot po­lo­ži, ka­zao je da smo svi du­žni da tr­pi­mo mu­ke ko­je nas sna­đu, a da Bran­ka umri­je­ti ne­će, jer, njoj je pro­pi­sa­no da vje­či­to ži­vi.
– Ja sam Sr­bin od gla­ve do pe­te, u šta ni­ko ne­će da me sme­te, oti­šao u Ko­pen­ha­gen u Dan­sku pri­je pu­nih 48 go­di­na. Pi­ta­ju me ta­mo ko sam i oda­kle, za­što stal­no pri­čam o Mi­lo­šu gor­do, a što uvi­jek za­drh­ti mi ru­ka kad po­me­nem Bran­ko­vi­ća Vu­ka. Od­go­vo­rio sam im da sam do­šo iz Ju­go­sla­vi­je, a ro­dom sam iz An­dri­je­vi­ce, iz ju­nač­ke ma­le va­ro­ši­ce, đe se va­zda ra­đa­ju ju­na­ci, cr­no­gor­ski lju­di i pr­va­ci, a da ni­je­sam od Vu­ko­ve lo­ze. Re­kao sam i da je to mje­sto kraj ze­le­nog Li­ma, đe je to­plo i lje­to i zi­ma. I ako je po pro­stran­stvu ma­la, al` se Tur­skom ni­kad ni­je zva­la. Ma­lo ih je što se Bo­gu mo­le, al` ko­sov­ske ra­ne sva­kog bo­le. Pje­va­li su ne­kad kroz vre­me­na, mu­dri lju­di ve­li­kih ple­me­na – ni­kad ni­je Cr­na Go­ra je­la lje­ba s pri­je­ko­ra. Ko to smi­je da­nas kaza`, jel to čo­vjek il na­ka­za, ru­kom svo­jom što pot­pi­sa, maj­či­na ga kle­la si­sa. Peć, De­ča­ni, Đa­ko­vi­ca, bi­li su k’o An­dri­je­vi­ca, a da­nas tu­đi jer ih od nas otu­đi ova tu­đa vlast – is­ta­kao je Ku­bu­ro­vić.
Ne­ka­da­šnji pro­fe­sor srp­skog je­zi­ka Slo­bo Ču­ro­vić, ko­ji je je­di­ni u Pod­go­ri­ci od­bio da pre­da­je ovaj sa­da­šnji, ka­ko ga je na­zvao, la­žan­ski je­zik, obra­tio se na ovom, ka­ko je na­gla­sio, stra­šnom mje­stu pod­sje­ća­nja – stra­šnom mje­stu bo­la.
– I kao što Je­vre­ji ima­ju Vad Ja­šem, nek ovo bu­de naš mra­mor­nik i Zid pla­ča, da se pod­sje­ća­mo ve­li­kih mu­či­telj­ni­ca, ve­li­kih vi­te­zni­ca ča­sti i onih ko­ji su dav­no upi­sa­ni u đer­da­ni­ci vje­či­tih srp­skih mu­če­ni­ja. I pri­je ne­go što pro­či­tam ovo mo­je skrom­no slo­vo, pred­la­žem da na­ša se­stra u vi­te­zni­cu ča­sti bu­de upi­sa­na, a ona je dav­no upi­sa­na u Bo­ži­ju ku­ću, ali da bu­de u ku­ći sve­ti­ca srp­skih sve­ti­telj­ki. Ona je to za­slu­ži­la kao i na­ša se­stra Ja­gli­ka Adžić, i mno­ge na­še bez­i­me­ne, a ime­ne se­stre. Iako ni­je ima­la po­tom­stvo, ona će bi­ti maj­ka svim bu­du­ćim se­stra­ma, ka­ko se bra­ni čast, ka­ko se bra­ni srp­stvo i ka­ko se bra­ni na­še Sve­to pi­smo, dio je Ču­ro­vi­će­vog obra­ća­nje – ko­je je na­slo­vio „Vi­te­zni­ca ča­sti“.
Svo­je obra­ća­nje ima­li su i pje­snik Ra­do­van Ra­do­vić, pred­sjed­nik gu­slar­skog dru­štva „Voj­vo­da Mi­na“, pje­snik Da­vid La­lić, ko­ji je is­ta­kao da je Bran­ka bi­la dje­voj­ka iz nje­go­ve ge­ne­ra­ci­je, o ko­joj je dav­no na­pi­sao pje­smu na­slo­vlje­nu „Bo­gi­nji sa du­ge“, i, dik­ci­jom re­ci­ta­tor­skog vir­tu­o­za, iz­re­ci­to­vao je na nje­nom mra­mo­ru. Pri­su­stvo­va­li su i pred­stav­ni­ci gu­slar­skog dru­štva „Pe­tar Kr­ši­ka­pa“, po­red pred­sjed­ni­ka Ču­ro­vi­ća, pod­pred­sjed­nik Bo­ri­sav Go­lu­bo­vić i se­kre­tar Ži­vo­ji­ca Ke­kić. Mra­mo­ru Bran­ki­nog mu­če­ni­ja po­klo­nio se i pu­bli­ci­sta Pre­drag Šće­pa­no­vić, a po­seb­no na­dah­nu­će ovom tu­žnom či­nu dao je na­rod­ni gu­slar Slo­bo­dan Fe­mić, pje­smom o Bran­ki.
Tog da­na po­kre­nu­ta je ini­ci­ja­ti­va, i od svih pri­sut­nih pot­pi­sa­no, da se, ka­ko je na­slo­vlje­no, na tom mje­stu – mra­mo­ru lje­po­te, čed­no­sti i žr­tve srp­ske he­ro­i­ne Bran­ke Ra­de­ve Đu­kić, po­dig­ne cr­kva ove srp­ske mu­če­ni­ce, ko­jom bi se sim­bo­lič­ki is­ka­zao po­či­nje­ni zlo­čin nad Bran­kom i pri­ka­zao pla­men iz Ra­de­ve ru­ke, ko­ja sti­že krv­ni­ka.N.V.